Почеци развоја српске полиције сежу далеко у прошлост, у период средњовековне Србије, у којем налазимо прве трагове организованог старања за безбедност државе и појединаца. Професионална обука полицијског кадра започета је много векова касније и постала је систематична тек у периоду после Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У свету су крај XIX и почетак XX векa обележени рађањем криминалистике, која ће своју аутономију стећи постепеном одвајањем од судске медицине у оквиру новооснованих института и лабораторија техничке полиције. У формирању криминалистике као науке тешко је дефинисати временске и просторне оквире, пошто је реч о раздобљу у којем у свету имамо читаву плејаду научника који се с правом могу сматрати њеним пионирима. Професор Александар Лакасањ је, на Универзитету у Лиону, паралелно са својим наставним активностима опремао Институт за судску медицину, дајући подстицај младим истраживачима који су са еланом писали своје прве докторске тезе. Допринео је и ширењу стручних и теоријско-академских знања оснивањем научног часописа Архив за криминалну антропологију (1886). Његов студент Едмон Локар је, сумирајући искуства стечена у Лиону у области судске медицине, а потом и она стечена током стажирања код Бертијона, Ломброза и Рајса, основао једну од првих криминалистичких лабораторија за техничку полицију у Лиону (1910).

Пораст криминала на прелазу између два века захтевао је разумевање његове етиологије, као и развој савремених средстава за његово сузбијање. О томе је говорио и швајцарски историчар Никола Кенш: „Док је парадигма криминалне антропологије на заласку, научна и техничка полиција је у замаху, укорењујући свој програм у образовне структуре“.[²] Он наводи да се тај прелаз из једне концепције злочина у другу манифестовао на конгресу Међународне уније за кривично право, на заседању у Линцу (1895), на којем је изгласан следећи предлог: „Да би криминалисти били боље образовани и припремљени да обављају своје послове, пожељно је да не буду искључиво добри познаваоци параграфа кривичних закона; било би добро да се, било кроз похађање факултативних студентских курсева, или похађањем специјалистичких курсева осмишљених за образовање тек свршених правника практичара, упознају са свеобухватнијим и темељнијим појмовима о општим узроцима криминала, специфичностима света криминалаца и практичним поступцима које би најбоље било спроводити у потрази за кривичним делима и примени казни“.^[3]

Почетке институционализације образовања у области научне и техничке полиције у свету налазимо у периоду последње деценије XIX века. Они су повезани са оснивањем академских института и полицијских школа и објављивањем првих специјализованих научних часописа и синтетичких приручника. Криминалистика је као научна дисциплина постепено почела да се изучава у кругу универзитетских и полицијских институција. У оквиру универзитета су осниване школе и институти чији су програми обухватали теоријску и практичну обуку и разликовали се у складу са потребама и приликама сваке од земаља. Све присутнија била је свест о значају спреге струковних и академских знања. Ломброзов сарадник, италијански криминолог Салваторе Отоленги, основао је у Риму Школу научне полиције (1902) на којој су се одржавали курсеви за полицијске чиновнике, а на универзитетима у Риму и Торину постојали су институти научно-техничке полиције. На Институту за криминологију Универзитета у Паризу биле су организоване теоријске и практичне студије у оквиру секција за кривично право, судску медицину са криминалном психијатријом, полицијскe наукe и наукe о извршавању казне. У Бриселу је у Палати правде основана Школа за криминологију и научну полицију (1920), а одељци за науку о криминалу постојали су на универзитетима у Лувену, Бриселу, Гану и Лијежу.^[4] У већим немачким градовима, попут Берлина и Kелна, деловало је шест института у саставу универзитета. Институт научно-техничке полиције постојао је на Универзитету у Бечу, док је у Грацу заслугом професора Ханса Гроса, који је такође трагао за научним истинама, основан Институт за криминалистику (1912). Институти научно-техничке полиције основани су и у оквиру универзитета у Букурешту, Прагу и Братислави. Од полицијских школа у великим метрополама најпознатије су биле оне које су радиле као самосталне институције, попут вишег Пруско-полицијског института у Шарлотенбургу, који је имао специјално одељење за криминологију и криминалистику, затим Више полицијске школе у Лондону, Полицијске академије у Њујорку итд.^[5] „Има лабораторија, где су оне читави научни институти, као што су, на пример, оне у Лиону и Лозани, где се чак одржавају и читави стручни курсеви, за оспособљавање полицијских службеника. Има их, који су при појединим разним вишим школама па и универзитетима. Ове тако организоване помоћи на научној бази учиниле су да се у последње време и сама полиција, као институција, и њени задаци третирају у многим њеним функцијама са научне тачке гледишта“, забележио је Васа Лазаревић, у то време међународно признат српски полицијски чиновник.^[6] Када је др Арчибалд Рајс основао Институт за техничку полицију на Универзитету у Лозани (1909), уживао је огроман научни углед у свету. Вртлог живота довео га је у Србију, где је своја стручна и научна знања из криминалистике примењивао на сваком кораку, најпре спроводећи истрагу непријатељских злочина на српском бојном пољу, а потом усмеравајући модернизацију српске полиције у послератном периоду. Његовом заслугом, а формално Уредбом Министарства унутрашњих дела, 8. фебруара 1921. године основана је прва модерна Полицијска школа у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Овај датум остао је забележен као полазна тачка српског високошколског полицијског образовања. Школу је свечано отворио тадашњи министар унутрашњих дела Милорад Драшковић, који је „одао пошту науци и стручној спреми“. Циљ школе био је да образује полицијске чиновнике по наставном програму „који је био у висини ранга једног факултетског програма“. Она је окупила круг наставника који су били професори старог Београдског универзитета и виши чиновници Министарства унутрашњих дела, а њен први директор био је управо оптимистични др Арчибалд Рајс. И у културном и у научном смислу, Србија је тада стала раме уз раме са другим европским државама. Суштинску идеју да се развој полицијске професије у Србији заснива на образовању кадра, као и вредности које у том смислу симболизује 8. фебруар 1921. године, наставио је да баштини Криминалистичко-полицијски универзитет.

Иако је од оснивања Рајсове полицијске школе прошло цело столеће, тај период обележен је дисконтинуитетом дугим пет деценија. Годину дана након Брионског пленума формирана је Средња школа унутрашњих послова у Сремској Каменици (1967). Ради даљег развоја кадра образованог у тој установи почела је да ради Виша школа унутрашњих послова у Земуну (1972), на чијем се месту данас налази Криминалистичко-полицијски универзитет. Након тога, формирана је Полицијска академија (1993). Ове установе интегрисане су у Криминалистичко-полицијску академију (2006). Њен правни следбеник је Криминалистичко-полицијски универзитет, који је у регистар Привредног суда уписан 24. 12. 2018. године. Универзитет представља једину високошколску установу у Србији која школује кадар за потребе полиције и реализује друге облике стручног образовања и усавршавања значајне за криминалистичко-полицијске и безбедносне послове.

Криминалистичко-полицијски универзитет данас карактерише све шире и интензивније повезивање с Министарством унутрашњих послова Републике Србије. Такав приступ расту и развоју ове установе мотивисан је и чињеницом да могућност директног запошљавања дипломираних студената повећава заинтересованост кандидата за упис. Актуелном политиком Криминалистичко-полицијски универзитет уважава полазиште најбољих универзитета – да се на високим критеријумима при упису заснива добар крајњи резултат школовања.

Основну делатност Криминалистичко-полицијског универзитета чини настава заснована на универзитетским и научним критеријумима. На Универзитету се тренутно реализује 14 студијских програма из неколико области: криминалистике (5), информатике и рачунарства (3), форензичког инжењерстава (3) и ИМТ студија (1), као и по један програм Више школе унутрашњих послова и Полицијске академије. Реч је о четири програма основних и четири програма мастер студија, једном програму специјалистичких академских студија, три програма докторских академских студија и два студијска програма правних претходника. У току је реакредитација осам студијских програма.

Прво су реакредитовани студијски програми информатике и рачунарства, које одликује оријентација ка програмирању, што је у складу са потребама Министарства унутрашњих послова Републике Србије на плану информатичке подршке пословних процеса. С друге стране, реакредитовани студијски програми форензичког инжењерства на првом степену садрже Основни курс форензике Министарства унутрашњих послова Републике Србије, чиме су рационализовани ресурси Универзитета и Министарства, јер ће дипломирани студенти Основних академских студија форензичког инжењерства бити оспособљени за послове форензичара у МУПРС. Најзад, студијски програми криминалистике реакредитују се враћањем Специјалног физичког образовања на све семестре основних студија, увођењем предмета који се односе на безбедност државне границе, као и побољшавањем статуса одређених предмета, међу којима су Превенција криминала, Безбедност у ванредним ситуацијама, Право унутрашњих послова и други.

Поред академских обавеза, студенти основних студија Универзитета имају и обавезе према Министарству унутрашњих послова Републике Србије, у виду усвајања потребних полицијских вештина и професионалног понашања. Студенти су структурирани у водове, а водови у класе. Командири који руководе водовима и начелници који руководе класама регрутују се из Жандармерије.

Студенти током студирања закључују уговоре о правима и обавезама са Министарством унутрашњих послова Републике Србије, на основу којих им се обезбеђују смештај и исхрана о трошку Министарства, запошљавање у стеченој стручној спреми по завршетку школовања и др. Током прве две године школовања, студенти основних студија су униформисани за време обављања наставних и ваннанстваних активности на Универзитету, а предвиђене активности реализују се према дневном распореду рада и дневној заповести начелника класе.

Ваннанстване активности на Универзитету реализују се учешћем студената у активностима Министарства унутрашњих послова Републике Србије и других државних органа, као и у спортским и хуманитарним активностима. Током календарске године, око 2400 студената Универзитета учествује у приближно 60 манифестација у организацији Министарства и других државних органа, у трајању од око 100 дана. Студенти Универзитета остварују запажене спортске резултате, како екипно тако и појединачно, а учествују и у великом броју хуманитарних активности (добровољно давање крви, прикупљање финансијске и материјалне помоћи онима којима је таква помоћ потребна и др.).

Универзитет се бави и стручним образовањем и усавршавањем кадрова за потребе Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Илустрације ради, наставници Универзитета су носиоци: 1) проблемске наставе која је одржана за потребе команде Интервентних јединица полиције, 2) обуке за стратешки ниво руковођења у МУПРС, 3) обуке за спречавање насиља у породици и др.

Криминалистичко-полицијски универзитет је акредитована научноистраживачка организација. Актуелан научноистраживачки рад Универзитета обухвата: 1) усвајање Платформе за отворену науку Министарства просвете, науке и технолошког развоја, 2) формирање репозиторијума (дигиталне базе података) Јаков, намењеног повећању доступности радова наставника Универзитета, 3) сврставање часописа НБП – Журнал за криминалистику и право у категорију М 24 у области друштвено-хуманистичких наука, 4) заједничко издавање часописа Журнал за безбједност и криминалистику са Факултетом безбједносних наука Универзитета у Бањој Луци, 5) успешан завршетак пројектног циклуса Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (2011−2019) и прелазак истраживача на институционално финансирање, 6) објављивање петокњижја Изабрана дела Арчибалда Рајса, за које су Универзитет и Завод за издавање уџбеника из Београда освојили посебно признање за допринос у области науке на 64. Међународном сајму књига у Београду, као и награду Пресад мудрости на Сајму књига у Нишу, 7) предавања академика САНУ Василија Крестића, Љубодрага Димића и Слободана Марковића за запослене и студенте Универзитета, 8) јубиларни 10. Међународни научни скуп Дани Арчибалда Рајса, који је одржан у сусрет стогодишњици Рајсове полицијске школе и чији се зборник уређује 9) посредством електронске платформе, и 10) одржавање више научних и стручних скупова на тему безбедности саобраћаја током сваке године. Поред тога, Универзитет је угледан издавач научне и стручне литературе из области своје програмске оријентације, у којој преовлађују издања уџбеничког и монографског карактера.

Криминалистичко-полицијски универзитет развија образовни и научни процес, између осталог, и међународном и међуинституционалном сарадњом. Тај развој се испољава у стратешкој и оперативној равни. Припрема и реализација међународне и међуинституционалне сарадње претежно обухвата: 1) креирање образовних политика, 2) усвајање нових и допуњавање постојећих интерних општих аката, 3) пројектне активности, 4) мобилност студената, наставног и ненаставног особља, 5) побољшавање услова за рад (набавком опреме и услуга кроз пројектне активности), 6) чланство у међународним организацијама, 7) сарадњу са сродним установама у земљи и иностранству (са закљученим споразумима о сарадњи и без њих), 8) обуке, 9) саиздаваштво, 10) размену публикација, 11) припрему студијских и наставних планова и програма, 12) сајмове образовања, 13) сајмове књига и 14) друге промотивне активности. У функцији међународне сарадње, Криминалистичко-полицијски универзитет је носилац Еразмус повеље за високо образовање.

Све ове активности захтевају логистичку подршку, којом се стварају најповољнији могући услови за функционисање основних делатности Универзитета. Логистички капацитети представљају значајан ресурс Универзитета, имајући у виду да је пет његових одсека намењено стварању услова за рад. Основне логистичке делатности су: 1) материјално-финансијска, 2) техничка, 3) студентски стандард (смештај, исхрана и др.), 4) информатичка и 5) библиотечка (укључујући и издавачку делатност). У сусрет стогодишњици формирања Рајсове полицијске школе, у свим логистичким делатностима остварени су запажени резултати. На пример, успешно је реализован пројекат повезивања Универзитета на даљински систем грејања, Студентски дом је реновиран и опремљен новим намештајем, у завршној фази је реновирање и опремање 416 m² првог спрата Наставне зграде Универзитета, која је обезбеђена донацијом ICITAP-a у вредности од око 286.000 америчких долара. Најзад, захваљујући подршци МУПРС, Универзитет је добио пројекат изградње Центра за информациону безбедност површине 4500 m² и вредности 720 милиона динара.

Будућност Криминалистичко-полицијског универзитета зависиће од оправданости образовања за потребе полиције. Између два постојећа схватања – прагматичног, које заступају практичари и по којем је полицајцу потребно што више праксе, и академског, које заступају теоретичари и које акценат ставља на теорију – потребно је наћи меру. У хармонизацији супротстављених ставова крије се мудрост.

Зашто је потребно високо образовање за потребе полиције? Одговорити на ово питање могуће је једино са свешћу да образовање пружа боље разумевање проблема с којима се полиција суочава и начина њиховог решавања. Наиме, природа савремене полицијске професије захтева полицијску реакцију не само на последице, већ и на узроке деликтних и девијантних појава, што подразумева познавање ширих друштвених аспеката полицијске проблематике. Оно полицији омогућује ваљанију интеракцију с осталим субјектима државе и друштва у суочавању с актуелним и будућим безбедносним изазовима.

Амбијент у којима се испољавају актуелни и будући безбедносни изазови у значајној мери је информациони, што савремену и модерну полицију сврстава у информатичко друштво, захтевајући од ње примену дигиталне агенде. Следствено томе, и Криминалистичко-полицијски универзитет мора бити део информатизације полиције, у образовном и научном смислу. С друге стране, сам Универзитет у будућем периоду мора напредовати на информатичким основама, развијајући целокупну делатност на примени информационих технологија и унапређујући све департмане на најпропулзивнијим информационим основама. Технички аспекти наставно-научног рада на Универзитету захтевају и социјални коректив у виду ваљане социјализације и професионалне оријентације наших студената.

Квалитетном социјализацијом и професионалном оријентацијом студената желимо да реафирмишемо вредности које персонификује др Арчибалд Рајс − рад, посвећеност, знање, правичност и истинољубивост – што је у функцији васпитног рада са студентима. Јачањем образовног и васпитног рада са студентима, повезивањем образовања и обуке, као и заменом концепта квантитета концептом квалитета, настојимо да јачамо поверење Министарства унутрашњих послова Републике Србије у Криминалистичко-полицијски универзитет, као и углед полицијске професије у јавности. На бази тих вредности настојимо да оправдамо улогу Криминалистичко-полицијског универзитета као стратегијског ресурса Министарства унутрашњих послова Републике Србије, не само у погледу образовања већ и у погледу истраживања и развоја.

 

^[1] Reiss, R. A. (1911). Manuel de police scientifique (technique) : I. Vols et homicides. Lausanne, Paris: Payot, Alcan, стр. 5.

^[2] Quinche, Nicolas: Sur les traces du crime : de la naissance du regard indicial à l'institutionnalisation de la police scientifique et technique en Suisse et en France. L'essor de l'institut de police scientifique de l'université de Lausanne.  Genève : Slatkine, 2011, стр. 226‒227.

^[3] Ibid., стр. 226.

^[4] Лазаревић, В. (1933). Међународна полиција. Београд, стр. 84.

^[5] Ibid, стр. 84‒86.
^[6] Ibid, стр. 63‒64.